Вести

Жири за доделу награде Жичка хрисовуља, у саставу: Владимир Јагличић (у својству претходног добитника), Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Драган Хамовић (председник), донео је одлуку да је добитник Жичке хрисовуље за 2020. годину песник

МИЛАН НЕНАДИЋ

за поезију дубоког поистовећења са матичним тлом и предањем

Признање, које чине уникатна златопечатна повеља и икона Преображења Господњег, уручује се добитнику у Жичи, на празник Преображења, 19. августа 2020. године.

Песничком делу добитника посвећује се зборник радова са скупа који се одржава у оквиру манифестације Жички духовни сабор, Преображење 2020.

У Краљеву, о Спасовдану 2020. године

Владимир Јагличић, с. р. Дејан Алексић, с. р. Ана Гвозденовић, с. р. Милош Милишић, с. р. Драган Хамовић, с. р.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Милан Ненадић  припада кругу изврсних  српских  песника чијим је  гласом, у другој половини 20. века, проговорила пустошна и страшна прекодринска историја, То је нараштај који ће  се,  из  Сарајева као  стецишта, поткрај прошлог века,  расејати којекуда, по  правилу без повратка. Прошлост, из дубине њиховог изреченог и неизрецивог искуства, дошла је изнова по своје и не пролази. Динарски свет из којег потичу одржан је и оличен епиком, али су епику, у речени час полувековног примирја, заменили индивидуални гласови чији се нагласци разликују, али који, сви до једног, показују да се од припадности своме простору не може побећи без тежих последица по себе самога. Ненадићев лирски дијалог са прецима непосредан је и болан, он се осећа потомком најпре по једној заједничкој црти, коју изражава давна његова „Ускочка песма“:

„Ја не градим, ја звучно разарам, / Ја сам ропац после вашег крика.“ Основни изазов песника Ненадића било је суочење са разорним учинком постојања и трајања, на општем плану, а на унутрашњем – превладавање изазова нихилизма, тако податног за песничке побуњенике једног растрзаног века. Чини се да је основни поступак Ненадићеве поезије уживљавање у колективно искуство знаних и непознатих претходника, чији се тамни образац не мења, и где је, најчешће, једина  светлост  –  светло  свесне  жртве  или  макар  свиклост  на  страдални  улог.  Овако  као Ненадић можда би певао његов земљак и јунак „Венца за Гаврила“, видовдански атентатор у Сарајеву, да се није  остварио као  атентатор него као песник. Милан Ненадић није постао атентатор, али се изразио као песник ванредног унутрашњег потиска, фермента жестине (како је давно критика то назвала), али и претањених лирских обрта, као насушне супротности томе громком језичком темпераменту и обликовној сабијености. Ништа је честа реч ове поезије, али Ненадић зна да ништа није ништа, заправо логос његове поезије то зна, надвладавајући и песникове личне слабости. Очију загледаних у потомство, Ненадић оцртава лук од наслеђеног побуњеничког ропца до благослова и похвале. Тиме је најдубљи слој ове поезије свладао изазов ништавила с којим се непрестано песник рве и завредео да се уброји међу песничке изабранике којима се на Преображење, у Жичи, одаје признање за стваралачки подвиг и искупљење.

Драган ХАМОВИЋ

Милан   Ненадић,  рођен  1947.  године у Грковцима код  Босанског Грахова. Важније збирке песама: Стефанос (1971), Општи одар  (1978), Усамљена историја (1979), Осветна маска  (1981), Дрхтање у своду (1988), Венац за Гаврила (1991), Уточиште (1994), Угрушак (1997), Дивљи бог Балкана (2003). Са супругом Илеаном Урсу преводи са румунског. Добитник свих значајнијих домаћих књижевних признања. Школовао се у Босанском Грахову и Сарајеву, живео у Београду, Зрењанину, а сада живи у Петроварадину.