|
– Кад год дођем у Краљево, осетим дрхтавицу као да у њега долазим први пут. Изнова ме, увек, мучи питање: јесам ли достојан да овде будем? Овим је речима “лајковачки мними литерата“, Радован Бели Марковић, један од најплоднијих и најчитанијих српских писаца, започео књижевни програм посвећен његовим “Сабраним делима“, представљеним синоћ у краљевачкој библиотеци која су, како у свом стилу каже, настајала његовим “худим веком и печалним бићем.“ Након читања четири нова записа о Колубари, о “Сабраним делима“ и књижевној величини Р.Б. Марковића ауторитативно је говорио проф. др Радивоје Микић. |
|
– Већ прве приповетке овог писца, а посебно кратки роман Паликућа и Тереза милости пуна, били су знак да је на књижевну сцену ступио особен писац, писац кога мало шта повезује са оним видом нашег књижевног наслеђа са којим су, иначе, довођени у везу и Стевановић, Јосић Вишњић и Савић. Бели Марковић јесте збивања смештао у простор чији је географски центар река Колубара, али је он користио приповедачки поступак који није реалистички, а настојао је и да ревитализује границу између поезије и прозе и да дође до новог модела композиције прозног текста…Бели Марковић је посезао за гротеском и хумором, желећи да оне унесу у његову прозу толико потребне преливе, стварање оне измаглице у којој се душевни обрис људског бића више наслућује него што се види јасно – речи су проф. др Радивоја Микића. Микић је говорио и о језичким особеностима дела Белог Марковића, оценивши да писац жели да у своје приповетке и романе врати и језик старе српске књижевности и језик Доситејевог доба и језик наше епике и језик тзв. књажевских канцеларија… И то код Белог Марковића – истиче Микић – нема орнаменталну улогу, није пуки украс, већ последица жеље да се данас нешто каже онако како би се рекло у ближој и даљој прошлости. Другим речима, он жели да изнова интегрише меморију наше културе. Притом се излаже ризику да га одбаце нестрпљиви читаоци, они који траже информацију, а зазиру од лепоте, од “муке са речима“… Дела Радована Белог Марковића јесу химна Колубари, химна српском језику и култури.
12. јун 2014. |