-Чест је упит шта је поезија? Шта је чини, коме служи? Уважавајући бројне њене дефиниције, многима се и дивећи, уочавам да су најчешће доминирајуће – поезија је најлепше што се може досећи, најузвишеније место жртвовања и уживања. Немам ништа против таквих мишљења ни о њој, ни о њеном столу и престолу, али бирам мирнију. Поезија је заиста сјајна могућност и стварања и живљења…сматра песник Слободан Лазовић, чија је збирка песама Језик под ноктом, ход главобољом представљена у краљевачкој библиотеци. О њој је говорио песник Живорад Недељковић, истичући, с почетка, да наслов ове књиге намах привлачи пажњу, чим се она у руке узме…
-Кад је реч о текстовима ове књиге, неки од њих су сажета лирска објашњења или пак образложења наслова. Примерице, песма Сусрет (Упорност), у којој се означавају два ентитета, на једној страни стварност и понављајући послови опстајања,одреда напорни, да би се могло рећи да је живот успешан, а на другој страни песма која је изван те успешности, песма којој обична стварност није довољна да би постојала, а недовољно је и оно друго, незамисливо, у шта се стварност може преобразити. Песник наглашава да је песма само оно што је заостало у сећању, под кожом, на длану, кад молимо да се сусретнемо са собом и нечим што је наше. То што може бити наше и што присвајамо у свакодневици (живећи у њој, учећи од ње и од себи сличних, упијајући, нудећи своје искуство и самом језику, који је у свему) никада није целина. Али, постоји и свест о целини и о животној заокружености. Свестан тих датости и ограничења, песник већину песама ситуира у фрагментарно приказаној стварности, тражећи упориште за њих у метонимијском прелажењу стварног света у имагинарни предео – наглашава Живоран Недељковић.
Песникиња Злата Коцић послала је свој писани прилог о Лазовићевој књизи, истичући да је реч о рефлексивној поезији, високе експресије, у интонацији помало епској, у стиху безмало поетаске прозе – дах афоризма, дух драмског, у најбољем случају игривост и сликовитост лирског…
Стихове Слободана Лазовића казивао је глумац Миломир Недељковић.
Аутор текста Милош Милишић
Аутор фотографије Андреј Анђић