„Још није ни свануло. Савана је спавала. Јофи се пробудио жедан. Пун месец сијао му је право у лице. Значи ти си ме пробудио? Зар баш никад не могу имати мира?“
Стална љутња носорога Јофија полако прожима и прождире радост у његовом животу. Љут је на сјајни месец, јер не може да спава. Љут је на ветар што дува, на облаке што заклањају сунце, на сунце што сија сувише јако. Љут је на животиње које га окружују, на птице што цвркућу, цврчке што певају, лавове што ричу. А понајвише је љут на носорога Антроса, свог нераздвојног друга још од најранијег детињства. Заједно су ишли свуда и заједно су прошли све, заклевши се да се никада неће борити један против другога. У жељи да освоји врх Високе планине, Антрос крши ту заклетву. Од тада не проговарају више ни реч, а Јофи постаје мрзовољан, џангризав и љутит на читав свет.
Једнога дана Јофи, изазван сплеткарењем брбљиве чапље Зуру, одлучује да покаже Антросу ко је главни и креће на стрмоглав пут ка врху Високе планине. На том путу сусреће старог носорога Меруа. Не знавши да му је то деда, старац га, кроз причу о младом носорогу који је волео воду више од свега, подсећа на давни дечачки сан, да види велико слано језеро, море. Након дугог размишљања и колебања да ли да свој дотадашњи живот остави за собом, Јофи креће на пут са својим дедом.
Јофијева авантура заправо представља животно путовање на коме се он учи праштању, стрпљењу, самоспознаји, недостајању, искрености, али и упорности и решености. Подстиче га да се присети највеће жеље из детињства која је током одрастања избледела. Стални бес и љутња нагнали су га да већину свога живота протраћи, при том покушавајући да утиче на ствари које не може да промени. Многе су лекције којима га стари мудрац учи током њиховог ходочашћа. Спознаја да је сваки дан у датом тренутку најважнији у животу једна је од њих. Усредсредити се и размишљати искључиво о садашњем тренутку врлина је оних који су успели да докуче тајну правих животних вредности. Међу њима је привилегија да свако проналази свој пут у животу, а сви путеви, заправо, пре или касније, воде нас до наше жеље. Јер краћи или бржи путеви не постоје, само они прави. Кроз разговоре носорога Јофија и његовог деде, писац нам указује на важност прихватања зрелости, али и поновног буђења радости живљења. Иако одрастамо, увек морамо неговати дете у себи.
Многи сматрају да се, доласком ове књиге, Егзиперијев Мали принц поново родио у обличју једног носорога, јер нас и ова књига учи томе да се само срцем добро види, суштина је очима невидљива.
„Зар је ствар која ти падне на памет увек и она права?, упита Јофи увече.
Најчешће јесте.
Зашто?
Јер долази из срца.
И?
Твоје срце одмах зна шта је најбоље за тебе. Много пре него глава. Највеће несреће су ме у животу сналазиле управо онда када сам хтео да преварим свој срце.“
Оливер Бантле рођен је 1962. године у Немачкој. Студирао је социјалну педагогију и дуги низ година радио као новинар у немачким националним новинама, током година постао је и уредник и дизајнер онлајн издања. Живи, ради и пише у Немачкој.
Препоруку написала Јелена Андрић