Хиперборејци [грч. hyperbóre(i)os, хипер-, Boréas север], у грчкој митологији, народ на крајњем северу Европе где се не може доспети ни копном, ни морем, живе у миру и изобиљу.
Речник страних речи и израза, Иван Клајн и Милан Шипка
То је мишљење Грка, у ствари можете рећи мит, а можете рећи и конструкција, филозофска, јер има и једног и другог, да постоји иза Бореје, иза северног ветра, земља сва у сунцу, вечном, где људи живе врло срећни, у ствари после смрти, али живе врло срећни, и то су Хипеборејци, јер према грчкој речи, то значи, они који су изнад северних предела.
Милош Црњански, фрагмент једног разговора
За Црњанског Хипербореја није морала да буде ни географски, ни филозофски тачна. Реч је послужила као симбол за путовања пишчева по северним пределима, до Јан Мајена, Исланда, до Шпицбершких острва. Те визије северних предела које је посетио 1937. године, као и визије морепловаца и истраживача који су своје животе оставили у потрази за митском земљом, Црњански ће употребити пишући у Риму, 1940. и 1941. године, о свом животу. Реч је о једном преломном историјском тренутку, на измаку пишчевог службовања у југословенском посланству, пред улазак у рат. У том ће невезаном разговору са самим собом искористити све своје доживљаје, сва своја размишљањa. Црњански је говорио да је читава ова књига низ малих новела, малих прича о проживљеном, али и о животима људи које је срео. Код Хиперборејаца у ствари значи тамо негде, иза сунца, на рубу света.
Жанровски неодредива, ова књига представља нови облик романа и нову прозу, о којој је и сам Црњански писао. Има елемената путописа, мемоара, поезије, романа, па и памфлета. Изаткана је од успомена, лутања, бележака, промишљања и утисака човека који зна да ни закони, ни границе, ни растојања не могу да препрече пут суморној магли која се шири у свему што је људско. Рад, све струке, јава, живот, све то губи смисао и снагу пред једном тајанственом тугом, која је у природи, вечна и неизбежна. На крају је опет смрт, која се диже као грдна сенка једне лађе. Истичући значај нефикционалног у уметничкој прози, Црњански, такође, бележи да су: Мемоари увек били најбољи део књижевности, особито кад нису дословце верни.
У свести лица које приповеда окованог у садашњем тренутку преклапају се властите пројекције у времену и простору, попут идеје суматраизма, само што су везе које се сада успостављају везе са самим собом у неким удаљеним временима и меридијанима. Цео свет постаје његов, а прошлост и даљина нестају у њему, док га путовања кроз северне пределе везују за вечност. Поред гласа приповедача у Хиперборејцима одјекују и туђи гласови, туђи језици. Стиховима италијанских и старофранцуских песника, речима поларних истраживача, скандинавских драматурга, мекоћом пољског језика успостављају се везе са неким од кључних мотива класичне и модерне литературе.
У једном интервјуу 1962. године, Црњански ће рећи: У мојој књизи Код Хиперборејаца намеравам да покажем да све што појединац може да створи прекида смрт.
Књига је први пут објављена 1966. године у издању београдске Просвете, у оквиру Сабраних дела Милоша Црњанског.
Препоруку написала Ивана Хренко