„Једног дана нашао сам неку књигу, отворио је, и то је било то. Стајао сам и читао. Понео сам књигу до стола. Редови су глатко клизили страницама, као плима. Свака реченица имала је сопствену енергију. Та стварност сваке реченице давала је страници живот, као да је нешто урезано у њу. Најзад сам открио човека који се не боји емоције. Хумор и патња били су помешани са изузетном једноставношћу… Он је извршио велики утицај на моје писање, за цео живот.”
Чарлс Буковски у предговору Фантеовој књизи Упитај прах, 6. маја ’79.
Џон Фанте (1909-1983), рођен је у Колораду, у породици италијанских досељеника. Живео је у Лос Анђелесу, где је од своје тридесете године радио у Холивуду, као сценариста. У периоду од 1936. до 1939. пише сагу о Артуру Бандинију. Тек последњих деценија 20. века постаје планетарно познат. „Моја проза није на продају, пишем за потомство”, пророчки је писао Фанте.
„Мој отац никада није хтео децу. Хтео је зидарске шегрте. Добио је писца, благајника у банци, удату ћерку, и кочничара на железници…” Братство лозе је роман о породичним односима, о оцу који жели да „своје синове обликује у зидаре као што је обликовао камен”, о супружницима који остају скупа већ пола века у једном амбивалентном односу, где је једно увек представљено као жртва, а друго као махнито и плаховито. И најзад, ово је роман и о тој деци којој, иако су већ одрасли људи, ти проблематични породични односи постају изговор и оправдање за сопствене животе којима, наравно, нису задовољни.
Братство лозе је књига о пролазности, о времену које неуимитно тече и о тузи која се „увлачи у кости”, тузи због људи и болу због усамљености у градовима који полако умиру. Али ово је прича и о љубави, о недостајању, привржености, јер колико год се чинило да је породица замка из које би сви јунаци ове књиге да утекну, они се у то породично гнездо, у коме је олтар кухињска пећ, „топла пећина добре виле у усамљеној земљи”, увек враћају.
Овај роман део је трилогије започете романом Чекај до пролећа, Бандини и настављене у роману Пуна живота.
„Сада, кад га нисам више имао, прихватио бих било кога да ми замени оца. Прихватио бих било ког човека, или жбун, или дрво, или камен, ако би хтео да ме узме за сина. И ја сам био отац. Нисам хтео ту улогу. Хтео сам да се вратим у оно време кад сам био мали, и кад је отац снажан и бучан, стајао у кући. Дођавола с очинством. Никада нисам био створен за то. Створен сам да будем син.”
Препоруку написала Ивана Хренко