Прошле недеље завршено је гласање за књижевну награду „Меша Селимовић” коју већ 34. пут додељују Вечерње новости. Велики жири који је чинио 61 књижевни критичар, историчар књижевности, књижевни теоретичар одлучио је да је најбоља књига на српском језику у 2021. години Небо, тако дубоко Весне Капор (издање Српске књижевне задруге).
Као и ранијих година, издања Повеље су и овога пута била веома запажена па су тако чланови великог жирија гласали су за песничке књиге Док тонемо у мрак Гојка Божовића, Аутохипноза Ђорђа Деспића, Народи са мора Срђана Чеперковића, Кућа, руке, гласови Марије Ракић Шаранац, Успаванка за грдодруса Стане Динић Скочајић и Присутни грађани Драгана Хамовића, а међу онима који су привукли пажњу књижевних тумача нашла се и Јана Алексић са књигом студија и огледа Метапоетичности.
Наша колегиница Ана Гвозденовић била је такође била међу онима који су номиновали књиге у овом избору а њене предлоге за читање погледајте у наставку.
- Весна Капор, Небо тако дубоко, СКЗ, Београд, 2021
- Ђорђо Сладоје, Модре жилице, Центар за српске студије, Бањалука, 2021
- Бојана Стојановић Пантовић, Повреда белине, Културни центар Новог Сада, 2021
- Ђорђе Деспић, Аутохипноза, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2021
- Горана Раичевић, Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског, Академска књига, Нови Сад, 2021
Лирска проза Весне Капор Небо, тако дубоко, обојена тужбаличким тоном и наднета над темом губитка детета, на уметнички успео начин, успева да надиђе пуко бележење болног искуства и да из сфере приватног стигне до архетипског и метафизичког.
Модре жилице, роман у стиховима Ђорђа Сладоја, несвакидашња лирско-епска творевина у нашој савременој књижевности, баштини наслеђе народне културе и хумористичним, неретко гротескним и (ауто)ироничним тоном, отима од заборава слике минулог живота. Иако је и сам „од оних шерета / Који су знали да се смеју / Једнако себи и другима” исказни субјекат не бежи од сетног и меланхоличног гласа који у студени свет бездимних кућа и бездомних касаба уноси топлину благдана и Свемилосну Светлост невидљиве руке.
Већ насловом нова песничка књига Бојане Стојановић Пантовић сугерише своје тематско језгро („где нестане песма ту више нисам ја / већ повреда белине”) и спрегу мотива писања и чауре, на чијем преплитању израста већина стихова у овој збирци. Покушавајући да ухвати разлику између написаног и изговореног, надахнућа и слутње, да забележи тренутак отварања лутке, омота, метафоре, поезија Бојане Стојановић Пантовић настаје на преиспитивању временских равни и чињеници да је писање ипак трпно стање.
Белина на чију намрешкану површину навиру слике сећања један је од важних мотива и Деспићеве песничке збирке Аутохипноза. Саздана првенствено на преиспитивању сећања, које је варљиво и које само бира кад ће и где да пробије, Деспићева поезија је својеврсна потрага за изгубљеним временом и потврда оних малих епифанијских открића у којима неважне и ситне аналогије воде до моћне и загонетне истине.
Стваралачка биографија Милоша Црњанског из пера Горане Раичевић обимна је монографска студија која уверљиво показује да су живот и дело овога писца тесно испреплетани те да се најбоље могу разумети у међусобном расветљавању и јединству.
Аутор текста Ана Гвозденовић
Фотографије преузета са сајта Вечерњих новости (фото: М. Анђела)
