Песничка творевина Васка Попе као темељ српског послератног модернизма” – наслов је предавања које је уприличено у среду, 28. октобра 2022. године, поводом стогодишњице рођења великог песника. Др Јелена Младеновић, доцент на одсеку за Српску и компаративну књижевност Филозофског факултета у Нишу, у надахнутом излагању подсетила је присутне на улогу и значај Попе у историји српске књижевности.
Најпре је истакла прекретничку улогу Васка Попе и Миодрага Павловића у развоју целокупне поезије XX века, појава њихових збирки – Попина „Кора“ (1952) и Павловићеве „87 песама“ (1952) и „Стуб сећања“ (1953) преусмеравају токове српске књижевности. Објаснила је прилике у књижевном животу након Другог светског рата, говорила о сукобу традиционалста и модерниста, нагласила негативне оцене Попине поезије (Милана Богдановића, Предрага Палавестре, Зорана Гавриловића и др.), као и критичаре који су о њему писали афирмативно (Зоран Мишић, Скендер Куленовић, Бранко Миљковић).
Представила је опус Васка Попе, песничке збирке појединачно: „Кора“, „Непочин-поље“, „Споредно небо“, „Усправна земља“, „Вучја со“, „Живо месо“, „Кућа насред друма“, „Рез“, али и приређивачки рад (нарочита новина била је постхумно објављена антологија српске средњовековне поезије „Јутро мислено“ (2008)). Закључила је да песничку грађевина, творевину, универзум Попа заснива на различитим темама и различитим променама (концепта збирки, интервенцијама у песмама, њиховој отворености, приближавању читаоцу).
Текст: Катарина Јаблановић
Фотографије: Иван Спасојевић
