ПОХВАЛА ВОЛТУ ВИТМЕНУ
Крава је једна била много жедна,
И још, јадна, веома гладна.
Брзо, ископао сам бунар
И три ведра пуна
Однео крави да утоли жеђ.
Сав блатњав, уморан и смеђ као глеђ.
Као ноћ или пак гар,
Јер сам ископао бунар.
Хитро, посејао сам праву енглеску траву,
Заливао је, заливао и навиљак однео крави.
Напунио јасле, ту би траву пасле
И краљевске лађе расе лимузен.
Ручак би смазале за трен.
То да једем, на то заборави, оте се крави,
Та, то ти је трава за игралишта
И не вреди ништа,
Добрано поче да се гнуша наша буша.
Нема ни укуса, ни влакана,
Сва сам, види, уплакана.
Има ли шта тужније од крављег плача
И од беса тужних навијача
На згроженој планети, дедер се сети.
По овој трави нека трче
Олињали идоли у гаћама.
Док нашим мужевима црева крче,
Они се размећу плаћама.
Него, добри човече, благо мени,
Ако не желиш тужни крај једне краве,
Летални исход невиђене драме,
До библиотеке крени
И узми Влати траве, за ме.
И пожури, витак као Траволта,
Ништа без поезије и омиљеног ми Волта.