У петак, уочи Савиндана, тихо и бојажљиво пронела се вест коју смо са неверицом примили, вест да нас је напустио Горан Петровић: академик, писац и уредник, ретка књижевна појава која је својим делима освајала цео свет, најчитанији српски писац садашњице, један од најзначајнијих српских и веропских писаца, савремени класик, најнежнији дечак српског језика и последњи српски списатељ лепе књижевности, Господин Писац, Писац са великим П, како су о Горану говориле колеге писци а како су нам пренослили медији. За нас у Краљеву, Горан је био брат, пријатељ, комшија, школски друг, бивши ђак, кум, једном речју наш БЛИЖЊИ!
Тим поводом у краљевачкој библиотеци је приређен комеморативни програм, на коме су о Горану говорили његови пријатељи и сарадници. Бројни поштоваоци Петровићевог дела најпре су погледали видео-запис са његовог последњег програма приређеног у Библиотеци, на коме је писац прочитао лирски прилог својој библиографији: о првом делу које је написао а које није сачувано. Потом су присутнима обратио градоначелник Краљева др Предраг Терзић, који је рекао да се један град од других разликује по своме духу и по великим људима који потекну из њега, те да је наш град великим учинио писац Горан Петровић: „Изгубили смо човека који је био понос нашег града. Остаје нам да га памтимо и да га се сећамо, да неку награду или манифестацију оснујемо са његовим именом…”
Драгана Типсаревић, дугогодишњи директор Библиотеке и Горанов близак пријатељ, подсетила је на прве Горанове промоције и узбуђење које је пратило рађање великог писца: „Правимо велику фешту у Позоришту. Долазе критичари који Горана прате од прве књижевне објаве: професори Михајло Пантић, Александар Јерков и Васа Павковић. Огромним словима исписујемо испод Горановог имена:Добитник Нинове награде 2003. Миле предлаже да почетак програма, односно свечаности, најаве фанфаре! Већ је све договорио са професорима из Музичке школе. На моје уплашно: „Убиће нас Горан, знаш какав је!“ Миле ми савршено мирно одговара питањем: „А кад ћемо, ако сад нећемо!“
Препуно позориште, попуњен простор између редова, галерија… Улазе учесници, устаје цела сала, пролама се аплауз.. А чују се и оне наше фанфаре… Критичари стоје све време. Бројне новине сутрадан цитирају Пантића: „Машта станује у Краљеву!“”
Милош Милишић је истакао да има неке симболике у Горановом одласку уочо Савиндана: као што је Растко био принц у српској држави, Горан је био принц у српској књижевности, господин у свакој прилици.
Дејан Алексић, главни и одговорни уредник Повеље, обратио се следећим речима: „Није ни Горану увек било лако да нађе праву реч. Не зато што му је недостајало умећа, већ зато што је имао вишка осећања одговорности. Попут каквог древног задужбинара. Јер књижевна грађевина тражи исто што и сваки храм: посвећено место, добро размерене основе, темељце од најбоље чврстине, а потом, камен по камен, то јест реч по реч, реченицу по реченицу, док не нарасте у свој пуни облик и сврху. У једној од својих ранијих прича записао је: „Ко једанпут осети пуноћу речи – довека испашта јер препознаје празно казивање…” А ми сада додајемо: „Ко је макар једном био у друштву Горана Петровића, или ушао у стварност његове прозе – довека осећа величину и значај тог искуства.”
Одломке из Горанове прозе читао је Миле Недељковић а на био-библиографске податке из Горановог живота и рада, са посебним освртом на године проведене у Краљеву и редакцији Повеље, подсетила је Ана Гвозденовић.
Аутор текста Ана Гвозденовић
Аутор фотографија Александар Димитријевић