У уторак, четвртог јуна, у краљевачкој библиотеци др Владимир Димитријевић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији, одржао је предавање о књижевном опусу Николаја Велимировића, односно o духовном уздизању Светог Владике од експресионизма до литургијског писма.
Др Димитријевић је најпре истакао да су крајем двадесетог века лик и дело Епископа Николаја Велимировића рехабилитовани, те данас можемо говорити о њему као о важној чињеници српске цркве, али и српске хришћанске традиције и српске културе. Између осталих, томе је у великој мери допринео Милан Радуловић, сарадник Института за књижевност у Београду.
Говорећи о изузетној личности Владике Николаја, др Димитријевић је нагласио да се он кретао од генија ка свецу, па је тако и његов књижевни рад пролазио те фазе, од ученог богослова и философа са два доктората, па до духовника који је проникао у суштаство и бит православне вере и постао својеврсни духовни отац нације кроз Богомољачки покрет.
Из ране фазе стваралашта издвојио је дело „Религија Његошева”, зато што се управо кроз ову књигу ослободио схоластике и користио уметност као доказ да је Бог врховни уметник, песник неба и земље. У раној фази стварања Николај је био под великом утицајем Владимира Соловјева, који је на трагу Достојевског развијао идеју свечовека. „Речи о свечовеку”, покушај одговора на Ничеову идеју о надчовеку, последње је Николајево дело из те прве универзалне фазе.
Када Владика Николај одлази на трон Епископа охридског, 1920. године, почиње раскид са раном фазом стваралаштва. Уз ранији утицај православне Русије, пресудан су били сусрет са чудесном природом и побожним народом Охрида и редовни одласци на Свету Гору. У делима насталим у том периоду („Омилије…”, „Молитве на језеру”, „Охридски пролог” итд.) кроз уста „Новог Златоустог” све више проговара Бог.
Др Димитријевић је закључио предавање речима о значају и важности изучавања лика и дела Николаја Велимировића, духовног оца и српског просветитеља.
Текст: Катарина Јаблановић
Фотографије: Иван Спасојевић
