Поводом Међународног дана матерњег језика, који се почев од 2000. године обележава 21. фебруара, др Милош Ковачевић, професор Филолошког факултета у Београду, одржао је предавање о актуелном стању српског језика и ћирилице. Означивши ћирилицу као српски идентитетски критеријум, проф. Ковачевић је указао на чињеницу да је још од времена Светога Саве, који је ћирилицу увео у фрескописање, и његовог превода Номоканона, преко најзначајнијих срспких историјских докумената, какви су Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана, у свим српским земљама у употреби било искључиво ћириличко писмо. Тек за време аустроугарске окупације, када је започет прогон и забрана ћирилице у свим српским земљама, уведена је латиница, а име српског језика потиснуто је српскохрватским. Како је казао професор Ковачевић, у данашњем глобализацијском времену, у којем се потире патриотизам, у Србији додатни проблем представља што још увек имамо, једини међу народима бивше СФРЈ, неизмењен закон о језику и писму, установљен 1991. године. То је јединствен закон у читавом свету којим је направљена разлика између службене употребе језика и писма, на једној страни, која подразумева њихово коришћење у државним службама, и јавне употребе, на другој страни, у оквиру које српски језик није обавезујући, па тако долазимо до тога да се не мора користити ни у школству. Усамљени смо међу светским народима и по томе што је у националној Скупштини равноправна употреба српског и мањинских језика, уз превођење, чиме је практично изједначен њихов статус. Све ово чини ћирилицу драматично угроженом, па је оправдана бојазан, како је истакао проф. Ковачевић, да ће српска културна баштина бити временом заборављена, јер је будуће генерације, све удаљеније од ћирилице, неће моћи читати.
Снимак предавања можете погледати овде
Аутор текста Данка Спасојевић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
