Двадесет деветог августа навршавају се две године како нас је, прерано, напустио Драган Пешић, „добри дух Краљева”, професор крагујевачког ФИЛУМ-а, дугогодишњи ликовни уредник Повељиних издања, као и издања краљевачког музеја. Од самог оснивања манифестације Жички духовни сабор Преображење Драган Пешић се старао о њеном визуелном идентитету па је представљање монографије „Пешић (1960–2023)” и организововано у оквиру преображењских програма.
У овој књизи-споменици објављени су текстови Пешићевих колега, пријатеља и сарадника, настали на позив уредништва Повеље: Слободана Штетића, Љубише Симовића, Слободана Маринковића, Радоша Ракуша, Драгана Хамовића, Дејана Алексића, Јелене Шалинић и Оливере Стојадиновић, као и прештампани текст Србе Игњатовића.
О Драгану Пешићу у Дворишту Аџића куће овом приликом говорили су историчар уметности Љубиша Симовић, др Драган Хамовић, који је са Пешићем сарађивао као писац и уредник, и Лазар Димитријевић, Пешићев студент и пријатељ.
Љубиша Симовић се присетио школских дана Драгана Пешића, проведених у ОШ „Четврти краљевачки батаљон”, где су његов таленат за музику и цртеж били одмах препознати, потом сарадње на постављању Пешићеве изложбе, као и заједничке љубави према џезу:
„У згради Дома друштвених организација у Краљеву, уредио је свој први велики студио за дизајн, који је, уз неопходну технику за рад, био опремљен и квалитетним уређајима за слушање музике. Узбуђен и срећан, позвао ме је да уживамо заједно у џезу, који нам је увек био подлога за наше дуге разговоре о уметности. Низали су се и његови и моји фаворити, Мајлс Дејвис и Ли Морган, Оскар Питерсон и Телонијус Монк, заумни Колтрејн и луцидни Сони Ролинс… Џез нам је био узорна слика слободе и увек јединствене личне креативности. Однос према џезу био нам је образац за однос према уметности уопште. ”
„Кад сам га први пут срео, већ сам неговао благо страхопоштовање, које сам
задржао и после деценија лепе сарадње. Омањи растом, поглед сакривен иза наочара, ћутљив али сигуран у наступу. И данас ми делује као најтачнија оваква његова карактеризација: укрштај унутарње стихије и преосетљивости и њиховог сигурног кроћења у продорном, сугестивном изразу”, присетио се Драган Хамовић закључио да је узалуд нечије дело прецизно описивати, ако дело не делује: „Пред Пешићевим радовима, стајао сам као урођеник, задивљен и збуњен. Разумевам да је ту нешто изразито и силовито, несвакидашње, и да ме придобија, без потребе да објасним. И Пешић је сваки задатак на опреми књиге разумео без много објашњења и сместа све преводио на свој лични језик. Налазио ликовни корелат духу издања.”
Лазар Димитријевић је са много поштовања и емоција говорио о Пешићевом педагошком, али и уметничком раду, нагласивши да је у ову монографију ушао тек делић богатог и разуђеног Пешићевог стваралаштва. Он се осврнуо на Пешићеву преданост уметничком позиву и менторски траг који је оставио у обликовању младих стваралаца.
Програму су присуствовали чланови Пешићеве породице, његови сарадници и поштоваоци, као и велики број наших суграђана, за које је ово била прилика да се присете овог „креативног суверена из сенке”.
Текст: Ана Гвозденовић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
