Поводом Краљевдана, Дана Града Краљева, који се обележева 7. октобра, на дан упокојења Симона Монаха, у краљевачкој библиотеци приређена је традиционална „Краљевданска беседа”. Након уводног музичког пасажа у оквиру којег је хор „Увертира”, под диригенстком управом професора Радоша Гвозденовића, извео руски напев „Богородице дјево”, беседу на тему „Немањићи и писана реч” казао је др Владан Тријић, начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије, посвећени проучавалац српске рукописне заоставштине и поуздани познавалац духа српског средњег века. Дајући увид у питања писмености немањићке епохе и то са становишта њеног карактера и статуса њеног наслеђа, др Тријић је указао да је оцена о значају епохе Немањића издржала тест времена и критичке историографије и постала неспорна, те да њена изврсност почива на њеном карактеру ослоњеном на висока мерила која надилазе све слабости људске природе и представљају духовну спојницу читавог друштва јер је њихов извор непроменљив, изван овога света. Како је беседник истакао, ти вредносни постулати посредовани су писаном речју, књигама и повељама, које су сматране свештеним предметима. Истицањем неколиких писаних споменика предочен је развој српске писмености од времена Ћирила и Методија и стварања српскословенског језика. Посебно је скренута пажња на улогу Стефана Немањића и Светога Саве у оновременом српском културном и књижевном простору: „Вековима стасавалу али недовољно издиференцирану српску писменост крајем 12. и почетком 13. века задесио је прави земљотрес. Својим уверењима, животима и делима изазвала су га два Немањина сина. Стефан, потоњи монах Симон, као аутор хиландарске, жичких и других повеља, те житија Св. Симеона; Растко, већ увелико Сава, као састављач Хиландарског, Карејског и Студеничког типика, затим, житија и службе Светом Симеону и других дела, те приређивач и преводилац Законоправила. Као последица њиховог поступања, заживела је симфонија Цркве и државе, живот Цркве је био уређен и усмерен ка цариградским и палестинским узорима, правопис се стабилизовао, а ћирилица је постала доминантно писмо.”
Свечани програм је окончан наступом хора „Увертира” који је извео композицију „Ово је Србија” Николе Грбића.
Аутор текста Данка Спасојевић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
