|
Непосредно пред почетак 53. међународног београдског сајма књига, Народна библиотека "Стефан Првовенчани" је у оквиру Едиције Поезија, данас објавила пет нових књига: |
| Реч уредника Живорада Недељковића | |
|
Већину песама у овој књизи Ото Хорват прецизно ситуира. Неке од њих су израсле на силуетама какве фотографије (детаљи са уметничких фотографија на којима су Њујорк, Париз, Будимпешта…), неке се помаљају са слика старих мајстора из различитих епоха, неке се дотичу топонима и предела данашње Италије и ауторовог непосредног искуства (Ото Хорват живи и ради у Фиренци). Било шта да је предложак, песнику почетни снимак слижи тек да би лакше успоставио различите комплексне односе са оним деловима стварности који нису заустављени у времену. У тој интеракцији Ото Хорват демонстрира врхунско песничко умеће: и онда кад као ангажовани интелектуалац зна да је свет несавршено место и да га треба чинити бољим и онда када – танани лиричар – пева о обичним стварима, свестан да обичности је тако мало и да би у њој могла бити многа наша упоришта. И онда кад нас – рафинирани зналац сликарства и уметности – уопште оставља без даха, занете над стиховима који узгред излажу и суштинска питања уметности и поезије саме. |
 |
| Ситни и наизглед неважни знаци чине поруку, подсећа Ото Хорват. И ја сам један од градитеља Вавилонске куле, додаје. Читајући, и ми градимо. |
|
|
Заиста је занимљиво структуирана књига Горана Станковића. Састоји се од песама насловљених са Литанија, таквих је двадесет једна, и песама које немају наслов. У насловљеним пeсмама песник се по правилу обраћа некоме; лирско ја је маскирано и самим молитвеним тоном ових песама који пламса из сваког стиха, иако песме немају форму молитве. У свакој од ових песама преовлађује неко осећање које слаби појединца; Горан Станковић вешто склапа стихове који одређују позицију лирског субјекта спрам активиране емоције, али и истражују однос према свету. Однос света према нама такође препознају ове песме у низу лепих и вишезначних афористичких исказа. А лајтмотив ових текстова, понекад лако уочљив, каткад скривен у разбокореној и сложеној нарацији, без сумње је пролазност. |
 |
|
Тај мотив је уграђен и у песме без наслова које су понешто другачије од насловљене целине – отворене за плиме стварности, за феномене и поуке природе, за евокацију давних путовања и за путовања у стварне и митске просторе, за подсећања на свеколика кретања. У једној песми Горан Станковић каже: Посматрај сине, само посматрај! По споредним путевима, по зараслим стазама, крећи се! Крећи се! Јер срећа је надошла, ваља кренути. Горан Станковић се суверено креће у просторима своје поезије. Та надошла срећа може и нама, читаоцима, пружити много. |
|
|
Поeзија Милана Вучићевића је изговорена тихо, усредсређена на детаље из свaкодневице појединца који не одустаје, упркос буци и бесу стварности, да трага за другачијим мерама и састојцима јаве. Да их открива у себи и у искуству сажeтом у творевинама духа и ума; у сферама религијe, неистраженим, као и ми што смо. И у одблесцима природе коју ова поезија слави, али шапатом, задивљена и зачуђена над сталном обновом и животним циклусима. Као да се боји да би могла да засмета. Бeз разлога. Ова нас поезија подсећа на неопходности симбиозe са оним што нас окружује и убедљиво и озбиљно проговара о начинима на које се постиже пуноћа и о досезима једног могућег модела саживљености. И краткорајно заједничко живљење са овом књигом лако ће нас уверити у свe предности избора лирског јунака, и у вредности мишљења и певања Милана Вучићевића. |
 |
|
*** |
|
|
У бити ове поезије увек се крије једна нарочита индивидуална филозофија посматрања и писања, тежња да она без великих речи и клонећи се ванлирских циљева, буде пут до саме себе – као сазрели плод песниковог искуства постојања. Из предговора Слика и тишина Васе Павковића |
 |