Тара – да се душа наодмара

„Ја овако замишљам рај“, одушевљено је прокоментарисао др Еткин Кларк, директор Европске федерације за заштиту природе и националних паркова, приликом обиласка Таре, у августу 1996. године. О Тари су, као о рају на земљи, у краљевачкој библиотеци синоћ говорили представници истоименог Националног парка, Бориша Чолић, Миодраг Петровић и Ранко Милановић.

Национални парк Тара обухвата простор од око 20 хиљада хектара између Бајине Баште и Вишеграда, а овај статус стекао је 1993. године, захваљујући особеностима флоре и фауне, јер неке биљне и животињске врсте, као што су Панчићева оморика, различак, пољска млечика, Панчићев скакавац… постоје само на овој планини.

Тара има богато културно-историјско наслеђе, бројне планинске масиве, кањоне, два вештачка језера, реке Дрину, Врело, Дервенту… потоке и усеке. На овом подручју одржало се 53 врсте сисара, 153 врсте птица, 37 врста риба… Све то чини овај простор јединственим у Европи.
Дубоки кањони и очувана вегетација представљају идеално станиште за многе животињске врсте, као што су дивокоза и медвед или ситни сисар алпска ровчица који су у многим деловима Европе ретки или ишчезли. Панчићев скакавац  је у животињском свету симбол ове планине, као у биљном Панчићева оморика, чије је станиште само на Тари, па се сматра локалним ендемитом.

О станишту мрких медведа на Тари говорио је мр Милан Пауновић из београдског Природњачког музеја. Овај стручњак је истакао, а његову причу поткрепљивао је Миодраг Петровић, да је ова животињска врста угрожена и да “ у Србији није лако бити медвед“.

– До скора није било никаквих истраживања о медведима у Србији, све док није обелодањена намера државе да се ова животињска врста “увезе“ из Словачке. Тада смо на Тари обавили истраживања, утврдили број медведа и направили стратегију њихове заштите – рекао је Пауновић.

Захваљујући специфичностима географског положаја, геолошке подлоге и надморске висине, на Тари је заступљена око трећине укупне флоре Србије. Идентификовано је преко хиљаду биљних врста, 34 шумске и 9 ливадских асоцијација… Најзаступљеније су заједнице смрче, јеле и букве које чине преко 85 одсто шумских површина, а посебну занимљивост представља јединствена шумотресава, позната као „тепих ливада“ на Црвеном потоку, где је своје станиште нашла и Панчићева оморика.

Бориша Чолић се, на почетку ове презентације, посебно осврнуо на “Споменичко наслеђе и универзалне вредности Таре“, поткрепљујући то причом о присуству стећака у овом делу Србије и заједничкој иницијативи министарстава културе Србије, БиХ, Хрватске и Црне Горе да се ово споменичко наслеђе стави на Светску листу Унеска.

У синоћњем програму учествовала је и Нађа Вукашиновић, млади истраживач из Краљева.

21. фебруар 2013.