|
-Најљубазнији према мени били су Турци, опчињена сам необичном лепотом и природним знамненистима Кападокије. Узбудљива је Индонезија и оствро Бали, најлепши и најуређенији град је Сингапур, у којем прво направе парк, па онда зграде. Најтеже ми је, у сваком погледу било у Кини: посебна култура, језик који никад не можеш научити. Бициклом сам се у Непалу попела на Хималаје. Никад више не бих возила пустињом Гоби, имала сам утисак да из ње нећу изаћи жива… Више ми у “нормалан“ живот нема повратка, нити то желим. Постала сам номад који лута светом и о томе пише књиге. То је мој живот… |
|
У најкраћем, овако се могла сажети прича Београђанке Снежане Радојичић, жене која светом путује на бицклу, углавном сама, с пртљагом тешким педесетак килограма. Њена прича била је поткрепљена бројним снимцима и фотографијама из најразличитијих делова света у којима је боравила. Радојичићева је у Београду завршила књижевност, али авантуристичка природа није јој дала “мира“, па је кренула да свет обилази на бициклу. До сада је на овом превозном средству прешла близу 30 хиљада километара. Стално је у покрету. Ипак, често држи трибине у градовима Србије и на тај начин спаја људе и пределе. До сада је објавила више путописних књига и романа као што су Док су душе лутале, Закотрљај ме око света, Номад… |
 |
|
-Настављам да се сама котрљам по свету. Све више ми се чини да сам постала номад јер и не размишљам о завршетку путовања, о смиривању или коначном повратку. Освојила сам своју слободу и имам неисцрпну инспирацију за писање, баш као што сам маштала док сам била врло млада и веровала да се и не може живети другачије него следећи свој сан – завршила је Снежана Радојичић своју синоћну причу, у краљевачкој библиотеци, пред великим бројем посетилаца.
25. мај 2016. |
 |