Вести

-Реч прошлост припада реду неомиљених речи у владајућем речнику наше глобалне савремености. Колико пута смо чули, протеклих деценија, у јавном простору папагајски понављану реченицу: ”Оставимо се прошлости, окренимо се будућности.” У ономе што гласноговорници Моћи изрекну – било да је моћ политичка, економска, интелектуална, било да су међусобно сплетене – не мора имати ни смисла, нити моралног оправдања, нити упоришта у чињеницама – довољно је да иза речи стоји интерес Моћи. Тврда и робусна, или мека а лепљива. Моћ која хоће да подвласти не само људско деловање него и људску мисао, не само садашњост и долазеће време, него и прошлост…

Овом констатацијом своју беседу, поводом Савиндана, у краљевачкој библиотеци започео је др Драган Хамовић, свестрани књижевни стваралац и изучавалац и саветник српског министра за културу, названом ”Свети Сава и почетак наших сећања”.
-Не почиње – каже Хамовић – Светим Савом, нити његовим оцем, моћним владаром, наше историјско трајање, али почиње организовано колективно памћење. Јер прошлост је провалија у којој толики нестају без трага, нарочито ако су без ослонца у себи и својој претходници, односно без приче о себи, стално одржаване, попут ватре у огњишту.

Нису Немања и његови синови узидани само у темеље наших првих тврдих, видљивих грађевина. Студеница је, по речима с почетка ”Студеничког типика”, саздана на пустом ловишту зверова, а Хиландар, како стоји у оснивачкој повељи, подигнут на месту ”где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен.” Здања су, уосталом, изнова рушена и препозида. Свети Сава и његови најближи леже у основи наше најкрхкије и најпостајаније установе, повезујућег културног памћења, које садржи и засебан усмени рукавац…
Наши писани споменици, махом у доцнијим преписима, прођоше не мање бурну историју од свог расејаног народа. Колико их је само писано и преписано да би, након огњева и мачева, од Кумана до нациста, остао тек по неки, као бесцено, упориште културног памћења. Шта је остало од Савиних списа, након више од осамсто година, и где су расејани? Поменута оснивачка повеља Хиландара чувана је до бежаније 1915. године, када је нетрагом нестала. ”Хиландарски типик” је сачуван у раном препису у самом манастиру, као и оригинални свитак ”Карејског типика”.

”Студенички типик” знамо само по доцнијем препису, доспелом чак у Праг, а текст ”Службе Светог Симеона” је остао у празничном Минеју из средине 13. века, сада Архива САНУ, где се такође чува позни препис ”Упутства за држање псалтира”. Савино ”Писмо Спиридону”, из Свете земље, било је познато по препису из ”Отачника”, датованог у 15. век те је боравило на Фрушкој гори, али се изгубило, док се најстарији препис ”Законоправила”, писан у приморју у другој половини 13. века, до данас обрео у Загребу. Шта је све развејано од Савиних и других српских списа, као прах са врачарске ломаче, не можемо ни замислити, али су и ови дочувани остаци светлеће меморијске тачке.
Чему уопште сећање, чему тај терет у нашим набубрелим главама и душама, можемо се упитати, отежали од сећања и менталних намета постинформатичког друштва? Памћење, пишу упућени, ствара заједницу. Памћење у чијем је прочељу Свети Сава, није само створило заједницу, прадавно, него је и заједницу очувало, растакану над страшним ударима геополитичких олуја, на међама сударених светова. Савина заветна породица је опстала, поред свих скретања и клонућа, меандрирања и довијања. Јер је у њеној основи темељна прича коју је посведочио Сава, ”добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други” (ово су речи Теодосија), стварајући том причом и самог себе – закључује Хамовић.

У музичком делу ”Савинданске беседе” учествовали су ученици Музичке школе ”Стеван Мокрањац” Ивана Драгањац, Вера Столић и Андрија Јовановић.

Аутор текста: Милош Милишић
Аутор фотографија: Иван Спасоејвић