Песнику Милану Ненадићу уручена је Жичка хрисовуља коју му је жири Жичког духовног сабора Преображење 2020. Доделио “ за поезију дубоког поистовећења са матичним тлом и предањем.“ Ово угледно признање Ненадићу је, у Трпезарији Манастира Жиче, уручио др Предраг Терзић, градоначелник Краљева, на свечаности која је, због епидемиолошке ситуације, била знатно скраћена и уз присуство знатно мањег броја љубитеља поезије него што је то за ову церемонију уобичајено. Ипак, у свом обраћању Ненадић је истакао да му је од свих досадашњих награда Жичка хрисовуља најдража “јер је Жича од свог постања уграђена у биће национа и стоји у времену као златна жишка, као светионик, као она давна ватра коју су преци ложили да се и на удаљеним местима види и разгорева међу својима.“
-Од објављивања моје прве књиге, 1971. године, под називом “Стефанос“, прошло је безмало пола века. Долази време подвлачења црте. Поезија ми је, нећемо се лагати, пружила тренутке радости, али и сате тешке муке, поготово кад крај толиких речи бирам ону праву која би требало да се, попут медоносне пчеле, заустави на правом месту и понесе све мисли и осећања као угаони камен. Већ дуго знам а је реч страшна одговорност и да се целог живота упињем да ту одговорност понесем. Али још ме не напушта осећај пред тим реченичним изобиљем да бих могао да погледом прогорим папир на оном месту које тражи праву реч, а та реч неће и неће. Као што сам знао да се од радости гласно насмејем, да вриснем што је она права, она неопходна, она лековита реч слетела баш тамо где треба. Ко не зна с каквим је мукама скопчано певање, тај не зна ни за задовољство о добро обављеном послу. Певање на мом матерњем језику причинило ми је ретка задовољства. Једно од таквих је и ово у Жичи – беседио је Милан Ненадић.
Др Драган Хамовић, председник саборског жирија, нагласио је да Ненадић “припада кругу изврсних српских песника чијим је гласом, у другој половини 20. века, проговорила пустошна и страшна прекодринска историја и бунтовна карактерологија.“’
-Прошлост, из дубине изреченог и неизрецивог искуства, дошла је овде изнова по своје и не пролази. Народна песма је, по речима експресионисте Винавера, надјачала сваког појединца, а толики су појединци “можда у себи носили неизражени немир бића, жеђ космичког утонућа, полет звезданих знања. Они то нису изразили.“ Жеђ појединачних израза остала је задуго ненамирена, у односу на теретно заједничко наслеђе. Динарски српски свет из којег Ненадић потиче одржан је и оличен епиком, али су епику, у доба полувековног примирја, заменили инвидуални гласови чији се нагласци разликују, али који су, сви до једног, показали да од припадности своме матичном простору не могу побећи без тежих последица по себе саме. Има Ненадић управо песму у којој признаје потребу да побегне и од свог имена и од свега што име носи: “Радо заборављам име тог човека/ Који безглаво бежи од себе.“ А тај пртљаг сопства понајвише је предачки пртљаг у нама. Ненадићев лирски дијалог са прецима непосредан је и болан, он се осећа потомком најпре по једној заједничкој црти коју изражава давна његова “Ускочка песма“: “Ја не градим, ја звучно разарам,/ ја сам ропац после вашег крика.“ Изједначује се, у снажном унутрашњем нагону, са низом архетипских фигура: од крајишких ускока и Гаврила Принципа, до архајског лика бога…Основни изазов песника Ненадића било је суочење с разорним учинком постојања и трајања, на општем плану, а на унутрашњем – превладавање изазова нихилизма, тако податног за песничке побуњенике једног растрзаног века. Чини се да је основни поступак Ненадићеве поезије мартирско сажимање с искуством ближих и даљих претходника, али и савременика, чији се трагички образац не мења, и где је, најчешће, једина светлост – светло свесне жртве или макар спремност на страдални улог…истиче, између осталог, о Ненадићевој поезији Драган Хамовић.
Скупу се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик владике жичког Јустина.
Аутор текста Милош Милишић.
Аутор фотографија Иван Спасојевић.
