Октобар месец за Краљевчане има посебно место у колективном сећању на жртве масовног стрељања у овом граду и околини од стране немачких окупационих снага 1941. године. Догађај који је остао упамћен као „14. октобар“, заправо је, према аутентичним изворима, обухватао период од почетка октобра, од хапшења и затварања цивила у локомотивску халу, па све до стрељања које је трајало од 15. до 20. октобра. То је била последица „мере покајања“ коју је увео тадашњи немачки генерал Франц Беме, а према којој је за сваког убијеног немачког војника требало стрељати сто цивила, а педесет за сваког рањеног. Током дугогодишњих темељних истраживања, пре свега, историчара краљевачког Народног музеја, до сада је утврђен тачан идентитет 2190 цивилних жртава у Краљеву.
Краљево је, нажалост, био само један од градова који претрпео овакав злочин. Масовна стрељања под ужасном паролом „100 за једног“ као и прогон цивилног становништа спроведени су широм Србије као последица устанка, који је већ у јесен 1941. године захватио целу земљу.
Организацијом низа стручних предавања краљевачка библиотека сваке године даје свој допринос опстајању сећања на жртве немачког терора за време Другог светског рата. У оквиру неколико програма тим поводом, у петак, 11. октобра, одржано је предавање др Милана Кољанина на тему „Устанак и масовно интернирање становништва у окупираној Србији 1941. године“.
Др Кољанин је говорио о изразито тешком положају српског становништва које је, након опредељења за масовну побуну, довело у питање сопствени опстанак. Покушаји немачких окупационих снага да током пролећа и лета 1941. године полицијским акцијама и застрашивањем угуше устанак није дао резултате, па је убрзо постало јасно да је потребно много веће ангажовање војних јединица. Предложене мере подразумевале су масовна стрељања, исељавање и расељавање интелигенције, незадовољних, Срба, Јевреја и Рома.
Почетком јула немачке окупационе снаге почеле су да формирају логоре широм Србије, што је и било основно репресивно средство спроведено над угроженим становништвом. Логори су формирани на Бањици, у Топовским шумама, на Београдском сајмишту, у Нишу, Великом Бечкереку (Зрењанин). У њима су интернирани сви који су проглашени за противнике режима – и политички и расни.
Предавање др Кољанина праћено је потресним архивским фотографијама, на којима су сцене стрељања, спровођења у логорске кампове, разрушени и уништени објекти у градовима. Аутори фотографија често су немачки војници, директни учесници у злочину .
Десетине хиљада мучених, убијених и прогнаних људи била је цена коју је народ Србије платио за непристајање на идеологију нацистичке Немачке, а спремност на овакву жртву, била је неочекивана и ретка у Европи тог времена.
Др Милан Кољанин, историчар и научни сарадник, до пензионисања је радио у Институту за савремену историју у Београду. Од оснивања Меморијалног центра „Старо сајмиште“ у Београду он је руководилац одељења за прикупљање и стручну обраду грађе, истраживачке послове, библиотеку и архиву. Његова истраживања су везана за политичку историју Југославије и Србије између два светска рата, али највећим делом за масовна страдања Јевреја, Срба и Рома у Другом светском рату, за окупациони репресивни систем, посебно за поједине логоре у Србији, међу њима и логор на Београдском сајмишту, за историју Јевреја и антисемитизам у Југославији између два светска рата. Објавио је четири монографије (две у коауторству): „Немачки логор на Београдском сајмишту 1941-1944“, Београд 1992, „Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1941“, Београд 2008, „Праведници међу народима Србије“, Београд 2010 (са Миланом Фогелом и Миланом Ристовићем) i „Јевреји Србије у Првом светском рату“, Београд 2014. (са Војиславом Радовановић). Објавио је и већи број научних чланака у часописима и зборницима радова са научних скупова.
Текст: Ана Воштинић