У организацији Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, 18. новембра 2024. године, одржано је предавање Љиљане Костадиновић, филолошкиње, мастера англистике, посвећено позоришту елизабетанске епохе и језичком наслеђу Виљема Шекспира.
Период владавине краљице Елизабете I (1558–1603) представља изузетно значајну прекретницу у развоју енглеског друштва. Након турбулентног периода верских сукоба и политичке нестабилности, Енглеска улази у еру мира, која је омогућила процват трговине, науке и уметности, а посебно позоришта, које постаје средиште културног живота Лондона.
У то време формирају се позоришне трупе изузетно популарне међу свим друштвеним слојевима, које изводе представе и на улицама и на сцени. Прво позориште гради се у Шордичу (Источни Лондон) и назива се сасвим једноставно – The Theatre („Позориште“). Овај простор ускоро постаје прототип нове културне институције, па Лондон убрзо добија још пет позоришта, од којих је најпознатији „Глоб театар“ (The Globe Theatre). „Глоб“ је представљао епицентар позоришног стваралаштва са архитектуром налик амфитеатру, која је омогућавала јединствену интеракцију између извођача и публике.
У овом изузетно плодном периоду енглеске ренесансе, појављује се и стваралац који ће оставити неизбрисив траг у светској књижевности. Виљем Шекспир, пореклом из Стратфорда на Ејвону, најпре као глумац (управо у Глоб театру), а потом и као драмски писац у Лондону развија се у најистакнутијег драматурга свога доба. Његов импозантни опус обухвата 37 драма и 154 сонета. Међу његовим најзначајнијим делима су трагедије „Хамлет“, „Краљ Лир“, „Магбет“, „Отело“ као и комедије „Сан летње ноћи“, „Много вике ни око чега“, „Како вам драго“.
Љиљана Костадиновић други део свог предавања посветила је управо Шекспировом револуционарном утицају на језик. Уношењем око 1000 нових речи и израза, он је не само обогатио енглески, већ створио лингвистички мост ка другим језицима, остављајући неизбрисив печат на начин на који комуницирамо, размишљамо и доживљавамо стварност. Изрази попут „Бити или не бити“, „Цео свет је позорница“ или „Љубав је слепа“ превазишли су оквире књижевности и постали део глобалног говорног наслеђа.
Дубљом анализом, постаје очигледно да Шекспиров језички допринос представља више од пуког лексичког проширења – он је креирао нови семантички универзум. Многе речи које данас користимо, не замишљајући њихово порекло, заправо су резултат његовог језичког генија, чиме je потврђена теза да прави уметнички стваралац може да надиђе сопствено време и постане део колективног памћења.
Текст: Ана Воштинић
Фотографије: Андреј Анђић
