Двадесет шестог јануара навршила се прва година откако Горан није са нама. Вест о његовом одласку, већину нас је изненадила и дубоко потресла јер Горан за Краљевчане није био сам писац, академик, класик српске књижевности, он је био пријатељ, брат, први уредник, комшија, кум, школски друг, речју – ближњи.
На иницијативу песника Милоша Милишића и чланова Редакције Повеље, град Краљево је већ у фебруару прошле године установио бијеналну награду „Горан Петровић”, чији је институционални носилац Народна библиотека „Стефан Првовенчани” Краљево. Награда има за циљ афирмисање младих стваралаца у области приче, књижевном жанру у коме је Горан Петровић оставио неизбрисив траг. Аутори старости до 35 година шаљу необјављене рукописе под шифром, а одлуку о добитнику награде доноси петочлани жири који чине представници Српске академије наука и уметности, Филолошког факултета Универзитета у Београду, Института за књижевност и уметност у Београду и Редакције Повеље.
Конкурс је расписан у марту 2024. и до новембра је на адресу часописа Повеље пристигло 14 рукописа. Жири који је радио у саставу проф. др Александар Јерков (председник), проф. др Зоран Пауновић, др Јана Алексић, Дејан Алексић и мр Ана Гвозденовић је на састанку одржаном 11. јануара најпре сачинио ужи избор од пет рукописа: Corpus Драгане Лисић, Опиљци из месорезнице Филипа Митричевића, Свашта Страхиње Млађеновића, Градови и хармонике Јоване Николић и Mi nombre es Huanito Његоша Вуковића. На наредном састанку, одржаном 20. јануара Жири је донео једногласну одлуку да награда за 2025. годину припадне Јовани Николић за рукопис Градови и хармонике.
Двадесет и осмог јануара у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани” одржана је свечаност уручења Награде „Горан Петровић”. Образложење Жирија саопштио је проф. др Александра Јеркова:
„Награђени рукопис издвојио се својом целовитошћу показујући рану зрелост у обликовању књижевног света, смисао за грађење разуђене, шире слике и одржавање једног високо култивисаног приповедног тона. Сам свет који обликује ова ауторка, неговано и одмерено приповедајући, има неке далеке сродности са оним величанственим световима које је изнедрио у својим приповедним књигама велики српски писац чије име награда носи. Срећна околност да постоје извесна поетичка сродност и вредносно усмерење само је олакшала иначе захтеван посао жирију да се одлучи за ову књигу која најављује једног новог писца. Ауторку Јовану Николић овај жири у дирљивом и потресном часу сећања, у време прве годишњице смрти Горана Петровића, дочекује са радошћу и са лепим сећањем на радост коју је Горан Петровић као уредник осећао када би у његове руке стигла проза која обећава. Имајући на уму однегован стил, умеће приповедања и целовитост обликовања света, жири верује да ће ова награда бити подршка и подстицај свим ауторима вредних рукописа и посебно награђеној ауторки која својом првом књигом прича и овом наградом у савремену српску књижевност улази кроз нове, надамо се у годинама које следе све важније вратнице отворене у Библиотеци „Стефан Првовенчани“ у којој је Горан Петровић провео лепе године свог рада, оне у којима је написао многа своја изузетна остварења.”
Потом се присутнима обратила Јана Алексић:
„Рукопис ’Градови и хармонике’ представља својеврсну уметничку тежњу да се у блиску наративну везу доведу временски и просторно удаљена места и људи. Та веза, слободно можемо рећи, испуњава хуманистички императив књижевности. Она се остварује посредством симбола-медијума, мистичних или магијских сила, па и унутрашњих светова. Симболи медаљона са исечком стихова енглеског песника Џона Китса, црвених дамских рукавица од људске коже, удвојени гласови у глави „умоболне“ јунакиње, потоње светице, ликовне представе сцене из античког мита о нимфи и богу сунца, односно, новозаветног сижеа о Благовестима, као и интермедијална дозивања књижевности, сликарства и музике естетски заводљиво илуструју опсервације о варијабилама по којима се одвијају преломни догађаји у животу јунака, било да је реч о предодређености, пророчанству, случајности, клетви или греху.”
Награду која се састоји од новчаног износа, плакете и графике уметника Вељка Михаиловића, лауреаткињи је уручила в. д. директора Библиотеке Данка Спасојевић а до краја године едиција Повеља ће објавити награђени рукопис.
Јована Николић је рођена 1990. године у Београду. Запослена је на Филозофском факултету у Београду у звању научног-сарадника.
У биографији коју је послала уз решење шифре наводи: „Писањем се, из хобија, бави од детињства. До сада има неколико објављених прича и романа Хана и Леа (2019, издање Банатски културни центар). Оснивач је онлајн часописа КУШ! а пише и за часопис Елементи. Воли уметност, Медитеран, магију, тврђаве, мачеве, мачке, стрипове, чоколаду и море. Хтела је да кад порасте буде Горан Петровић и/или Џоана Ролинг. Сада када је порасла – покушава да буде Јована Николић”.
У музичком делу програм учествовао је Краљевачки трио: Анушку Николић – виолина, Александра Јаковљевића – виолончело и Сузану Сајић – клавир.
Aутор фотографија Иван Спасојевић