Песникиња Радмила Лазић, један од најаутентичнијих гласова у нашој поезији последњих деценија, овогодишња је добитница награде „Бранко Миљковић”. Ово престижно признање додељено је песникињи за књигу Живот после живота, објављеној прошле године у оквиру наше Издавачке делатности Повеља.
У образложењу жирија се, између осталог, истиче:
„Реч је о поезији оштрог и прецизног израза, бескомпромисног поетичког става, која најдубље задире како у интиму песникиње, тако и у колективну трагичност постојања. Другачијим песничким кључем, а опет сличном песничком истином, Радмила Лазић овом књигом гради нове паралеле са делом Бранка Миљковића.”
Ово је тринаести пут да нека од песничких књига објављених у Повељи понесе награду с именом српског принца поезије. Иначе, прошле године је за књигу Фјодоров џез исто признање уручено песнику Драгославу Дедовићу.
Биографија Радмиле Лазић:
Радмила Лазић (1949) рођена је у Крушевцу, живи у Београду. Пише поезију, есеје и кратку прозу.
Објављене збирке поезије: То је то (1974), Право стање ствари (1978), Подела улога (1981), Ноћни разговори (1986), Историја меланхолије (1993), Приче и друге песме (1998), Из анамнезе (2000), Дороти Паркер Блуз (2003. и 2004), Зимогрозица (2005), In vivo (2006), Магнолија нам цвета итд. (2009), Црна књига (2014), Хулим и потписујем (2022), Живот после живота (2024); четири избора из поезије: Најлепше песме Радмиле Лазић, Срце међ зубима, Пољуби ил уби, Земни пртљаг; избор из љубавне поезије Оно што звах љубав.
Објавила је и две књиге есеја – Место жудње (2005) и Мислити себе (2012), и књигу кратке прозе Угризи живот (2017).
Ауторка је прве антологије савремене женске поезије Мачке не иду у рај (2000), као и антологије српске урбане поезије Звезде су лепе али немам кад да их гледам (2014). Коауторка је антиратне преписке Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер, заједно са Биљаном Јовановић, Радом Ивековић и Марушом Кресе.
Покренула је и уређивала први часопис за женску књижевност ProFemina, као и библиотеке Femina („Просвета”) и Претходнице („Народна књига”).
Добитница је бројних награда за поезију: „Милан Ракић” (1981), „Ђура Јакшић” (2000), „Десанка Максимовић” (2003), „Владислав Петковић Дис” (2004), „Васко Попа” (2005), „Јефимијин вез” (2008), „Исток–Запад” (2009), „Лаза Костић” (2010), „Милица Стојадиновић Српкиња” (2014). Добитница је и регионалне награде фестивала „Друга приказна” за кратку причу (Скопље, 2018), као и признања за врхунски допринос култури Републике Србије.
Песме Радмиле Лазић заступљене су у бројним антологијама српске поезије у земљи и иностранству, а превођене су на немачки, енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, норвешки, јапански, шпански, бугарски и македонски језик.
Аутор текста: Дејан Алексић
