Награда „Ленкин прстен”, коју од 2006. додељује Дом културе у Србобрану, за најбољу љубавну песму написану на српском језику, први пут објављену у периоду између две награде, ове године припала је Бојану Васићу за песму „Крупноока” објављену у збирци Кротко, чији је издавач Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, едиција Повеља. Жири који је радио у саставу др Драгана В. Тодоресков (председница), Биљана Пушкар (чланица) и доц. др Јелена Марићевић Балаћ, у свом образложењу наводи:
„Љубавни однос између митске Крупнооке у истоименој песми Бојана Васића и лирског субјекта илустрован је ефектном сликом ʼу седлуʼ, спрам чега је растанак илустрован њеним нежним испуштањем узди. Призор унеколико подсећа на сцену из бајке у којој заљубљени заједно јашу у истом правцу, али је одлазак Крупнооке представљен кроз њено ʼчилењеʼ или галоп у другом смеру. Испуштање узде је индикативно, јер она има слободу да управља заједничким путовањем.
Љубави су именоване ʼзаборављеним митовимаʼ, али је истицање Крупнооке знак да је она ипак упамћени и непролазни мит. Сећање на њу укида пролазност времена, јер ʼвреме помера народе / као опало лишћеʼ, а она ʼне чује ништаʼ. Завршетак песме реактивира мотиве и слике с почетка, али Крупноока попут Хомерове јунакиње више не управља ʼгалопомʼ љубави, већ следи ʼтопоте сенкиʼ, дакле, коње царства сенки и заборава. Међутим, наречене узде остају нераскидива спона између ње и субјекта, јер их врло могућно ниједна друга Крупноока више није узела у руке. Тако песник љубав представља и као манифестацију чулности, али и као путовање ка надреалном, баш као и Лаза Костић.”
Честитамо аутору!
Kрупноока
Више те не видим у седлу,
већ негде покрај натрулих
стубова, док нежно испушташ
узде и чилиш у прошлост попут
свих других заборављених
митова. Позна је јесен и
сумрак у сенке измешта
суштину ствари, овде, где
газим по празном тлу,
више нема понављања и
других долазака, само се
под налетом ветра вечно
гибају прозорска стакла
и умор градова светлуца
суво, усна стиснута у
неизговорену реч. Док
кроз твоје музејске собе
време помера народе
као опало лишће, ти не
чујеш ништа, следећи хладне
топоте сенки о које бију знојаве
узде што си их нежно испустила.
Бојан Васић је рођен у Банатском Новом Селу 1985. године. Објавио је књиге песама: Срча (2009), Томато (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Детроит (2014), Волфрам (2017), Топло биље (2019), Брид (изабране песме, 2021), Удаљавање (2022), Црна кутија (репринт самиздат издања, 2023), Ноћ од ружиног дрвета (2024), лирски роман Властелинства (2022), као и серијал епске фантастике Тамна. Био је део песничке екипе окупљене око едиције cashé. За поезију је добио признања: „Млади Дис”, „Матићев шал”, „Мирослав Антић”, „Васко Попа” и „Бранко Миљковић”. Превођен је на пољски, словеначки, енглески, македонски и немачки језик. Пише књижевну критику. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Панчеву.
Фотографије преузете са: https://dk-srbobran.rs/2025/11/17/dvadeseti-lenkin-prsten-dodeljen-pesniku-bojanu-vasicu/
