Седмог октобра, на дан када Српска Православна Црква прославља Св. Симона Монаха, односно Светог краља Стефана Прововенчаног, брата Светога Саве, сина Светога Симеона Мироточивога и Преподобне мати Анастасије, ктитора Манастира Жиче, обележавамо и Краљевдан, Дан града Краљева. Тим поводом у нашој библиотеци традиционално је одржана Краљевданска беседа у част Стефана Првовенчаног, „изабраног војводе земље Србске и светлог украса Цркве Православне“, како стоји у његовом акатисту. Овогодишњи беседник била је професорка Ирена Шпадијер а у музичком делу програма учествовао је Хор „Увертира” под диригентским вођењем Радоша Гвозденовића.
У својој беседи о првим Немањићима и почецима српске књижевности, професорка Шпадијер је најпре говорила о књижевном делу Светога Саве, а потом и његовог брата Стефана Првовенчаног са посебним освртом на тзв. Другу хиландарску повељу: „То је данас и најстарија српска повеља која се чува у Хиландару, с обзиром на то да је прва, оснивачка, изгубљена. Она је један од најзначајнијих српских књижевних споменика уопште – нарочито због своје аренге и чувене алегорије Свете Горе, која је представљена као рајска ливада са дрветом у средини и слаткогласном птицом на њему. Датирање II Хиландарске повеље у 1207/1208. годину, а не, како се дуго мислило неколико година раније отворило је нови пут разумевању делā и Светога Саве и Стефана Првовенчаног, као и њихових међусобних односа. Оно показује да настанак Савиног Житија Светог Симеона и састављање Стефанове повеље падају релативно у исто време. Сасвим је вероватно да је Стефан у аренги II Хиландарске повеље искористио Савино казивање из Житија Светог Симеона. А могуће је и да су њих двојица имала и слична уметничка интересовања и делила исте литерарне инспирације. Синови Светог Симеона ‒ Свети Сава и Стефан Првовенчани, први српски црквени поглавар и први српски краљ, били су и први познати писци српске књижевности”, истакла је Ирена Шпадијер закључујући своју беседу.
Аутор текста Ана Гвозденовић
Аутор фотографија Иван Спасојевић
