Библиотекари препоручују

„И развијајући своју фабулу по сваку цену, он се коначно сасвим губи у праски речи и витлању слика и ситуација, у церебралним подвизима из којих се осећа једино дах библиотека и брзо листаних фолијаната.”

Иво Андрић, један од првих критичара „Бурлеске Господина Перуна Бога Грома”,

Књижевни гласник, књ. 5, бр. 2, 16. јануар 1922.

Време ће показати да је поступак Растка Петровића, иако можда није наилазио у први мах на разумевање, јединствен у нашој авангарди, али и да ће наћи своје место касније у тумачењу прозе Милорада Павића, Борислава Пекића и Горана Петровића. И то нису једине везе које се уочавају, говорећи о прози Растка Петровића говори се и о енциклопедијском моделу приповедања заснованог на интертекстуалности и тематско–мотивској повезаности са неким од најпознатијих и најзначајнијих дела европске и српске књижевности, од Библије до Вуковог Рјечника.

У тематском смислу, овај роман настоји да прикаже читав један словенски свет, од митских космогонија до првих деценија 20. века. Започиње борбом Дажбога и Трајана, соларног и хтонског божанства, симболишући борбу светла и мрака, а завршава се наговештавајући апокалипсу, односно крај историјског времена. Делови романа означени су као књиге, што ацоцира на библијске књиге, али пародирајући их. Прве две, „О распуштености богова” и „О Набору Деволцу”, дешавају се у старословенском рају и деволској долини. Разлике између заједнице богова и заједнице људи скоро да и нема. И једни и други живе у домаћинствима налик земуницама, обрађују земљу, гаје стоку. Као и у грчким митовима, словенска божанства воле, љуте се, бивају љубоморна, баш као и људи у долини. А сва њихова осећања у сагласју су с природом: „а девојка се узруја. А младић би растужен. Природа сва…”. Књиге „Апокрифна” и „Шта је било напослетку” везане су за хришћански пакао и за земљу. Као што у „Божанственој комедији” Вергилије води Дантеа кроз Пакао, у трећој књизи на исто путовање Арханђел Михајло води Богородицу: „прва јој је жеља била да види пакао, јер за све што јој се допало, а питала где је, одговарали су јој да је у паклу. Друга јој је жеља била да уђе у пакао и гледа сва та ужасна мучења што су тамо пронађена… Трећа јој је жеља била у паклу да види Њега самог, одвратног, ружног гуштера, жапца који се назива.” Кључна епизода у роману и тачка преласка из једног света у други је тренутак када Набор убије бога Радгосића, што симболично означава да је човек убио божанство. Тим чином завршава се митско време, а почињу историја и хришћанство.

У „Бурлески Господина Перуна Бога Грома”, у форми кратког авангардног романа, препознају се елементи готово свих постојећих жанрова наше усмене и писане књижевности, од митова, бајки, легенди, епских песама, па све до уметничке прозе из 19. и с почетка 20. века.

„Бурлеска Господина Перуна Бога Грома” први пут је објављена 1921. године у Библиотеци Албатрос, у Београду, у издању Свесловенске књижаре. Ове године навршава се сто година од њеног објављивања.

„Све се изнова или пре времена зби у исти мах: стварање, морали, Перуни, дивке, младићи, рај, пакао, убиства, средњи век, религије, револуције, комарци, улице… све се зби и умре у том тренутку. Било је у томе и још нечег ужаснијег и неизрецивијег. За то време, које би најгрозовитије и највеличанственије у свој историји…”

Препоруку написала Ивана Хренко