Горан Марковић чувени је југословенски филмски и позоришни редитељ, сценариста и писац. Дипломирао је филмску режију на светски признатој филмској академији ФАМУ у Прагу 1970. године. До сада је режирао око педесет документарних и једанаест дугометражних филмова, који се сматрају антологијским остварењима домаће кинематографије: „Специјално васпитање“, „Национална класа“, „Мајстори, мајстори“, „Вариола вера“, „Сабирни центар“, „Кордон“, „Турнеја“.. Добитник је више од 30 домаћих и страних награда за рад на филму и у позоришту (Златна арена у Пули, Сан Себастијан, Гран при у Монтреалу, Стеријина награда), а од 2012. године носилац је Ордена официра уметности и књижевности Републике Француске. Живи и ради у Београду, где на Факултету драмских уметности предаје режију. Члан је Европске академије за филмску уметност у Бриселу.
Роман „Тито и ја“ први пут је објављен 1993. године као прерађени сценарио, након фантастичног успеха који је постигао истоимени филм 1992. У предговору новог издања (Лагуна, 2020) Марковић је написао – „Књига је настала као покушај да се некако доведу у ред моја сећања на детињство и садржи многе ствари које нису могле, због дужине једног кинематографског дела, стати у филм.“ Пишући о дечаку Зорану и његовом путовању у Титов родни крај, Марковић пред нас износи сјај и беду ондашње Југославије и култа личности Јосипа Броза. Страницу по страницу писац нас уводи у Титов свет, његове навике и манир понашања, приказује унутрашњу организацију КПЈ, њихове међусобне оптужбе, али и сурове казне и изопштавања неподобних другова. Добро скриване теме, попут Голог отока, дате су у кратким али веома ефектним цртицама, те тако сазнајемо о оцу Зорановог друга Ганета, историчару уметности који је запослен као физички радник на истовару.
И баш као што Флобер опомиње да у идоле не треба дирати јер ће нам позлата остати на рукама, тако и Зоран од аутора најбољег писменог задатка са стиховима „Питате ме да ли волим Тита? Знајте: тако нешто се не пита!“ постаје освешћени млади човек који храбро одбацује свеопште једноумље и почиње да мисли својом главом, па у свом говору у Кумровцу, на дан Титовог рођендана, саопштава да „много више воли циркус Адрију, оног Циганина што поправља лонце и шерпе, као и лудог Антонијевића што стоји у капији с торбом под мишком“ од Маршала Броза.
Препоруку написала Нина Раденковић