Свом роману Џан, Андреј Платонов сасвим симболично даје овакав назив, јер преведена са персијског језика, ова реч означава душу. Наиме, у центру ове мистичне, дистопијске Платоновљеве приче налази се душа једног номадског народа који ишчезава, живи резигнирано и по инерцији. Како то неретко бива на почетку бајки у којима се главни јунак отисне од огњишта идући ка некаквој најављеној срећи, тако и Платонов свој роман почиње оваквом околношћу, на којој се и развија митологема о рађању новог света.
Задатак да свој народ поведе и ослободи пустињске, апатичне атмосфере постоктобарског Совјетског Савеза, добија тек свршени студент Назар Чагатајев, суочавајући се са могућностима, или немоћи ових људи да досегну до обећаног раја социјализма. Амбијент пустиње, не само да алегоријски предочава једно сиво ништа, на чијој би се равној основи могло изградити нешто ново, већ тескоба живота у таквом простору даје прилику и натера да се дође до важних, дубљих, можда и есенцијалних сазнања.
Везујући, синтаксички готово грубе формулације са апстрактним појмовима, а под очигледним утицајем поетике Достојевског и Берђајева вођен и хришћанском симболиком , Платонов се као аутор намеће и особеним стилом. У роману Џан ниже кадрове махом мрачне и пресвучене патином, а који се могу поредити са онима у филмовима Андреја Тарковског.
Поред Булгакова, Хармса, Шаломова, Платонов је један од већих и оригиналнијих писаца совјетске Русије. Његово дело у целини је штампано тек пре неколико деценија, будући да је био политички оспораван и гоњен.
Препоруке написала Тијана Качаревић