Арто Пасилина један је од најзначајнијих и, без сваке сумње, најпревођенијих финских писаца, који је својим богатим литерарним опусом скренуо пажњу светске јавности на савремено књижевно стваралаштво мале нордијске земље из које је потекао.
Роман Година зеца сматра се најзначајнијим делом овог прослављеног финског аутора, превођен је и награђиван широм света, 1994. године је увршћен Унескову збирку најзначајнијих уметничких дела, а по овој Пасалининој књизи рађене су две филмске и више позоришних адаптација.
Када роман почиње тако што се протагониста отисне од властитог дома, у ствари бежећи од хипокризије, бесмисла модерног, привидно комфорног живота, окрећући се тако самоспознаји, јасно је да ће се аутор књиге бавити есенцијалним онтолошким питањима. Сатиричним изразом, а бавећи се важним темама, Пасалина нас уводи у причу тако што се главни актер, новинар Карло Валтен сажали на маленог зеца, ког је његов колега ударио колима и креће са животињицом у непознатом правцу, без плана, остављајући за собом своју бесмислену егзистенцију, посао, жену и све лицемерне, испразне односе, норме, кодексе. Човек и зец, тако, улазе у разне авнтуре крећући се и до најизолованијих места Финске, уплићући се и у бизарне ситуације са различитим људима. Тако упуштен у безусловне односе, без предрасуда, а лишен удобности градског живота, Ватанен је, у основи, ослобођен псеудо критеријума, императива, страсти и порива савременог човека. Мада долази до крајњих закључака да је човек добрим делом свог бића саможива, алава, неретко и сурова врста, а то главни јунак романа јасно увиђа када се дистанцира од тако скројених људи и света, у Пасилининој књизи не влада мрачан и туробан тон. Штавише, одвојеним од свега сувишног, концизним, избрушеним реченицама, овај фински аутор духовито, готово поигравајући се људским слабостима поставља важна онтичка питања водећи нас кроз причу у којој главни јунак није случајно у друштву малог зеца, а не другог човека као сапутника и сапатника.
Препоруку написла Тијана Качаревић, библиотекар