Четири књиге есеја које Карл Уве Кнаусгор (Осло, 1968), вишеструко награђивани норвешки писац, аутор обимног аутобиографског романа у шест томова Моја борба, пише својој најмлађој ћерки представљају неку врсту личне енциклопедије. Насловљени по годишњим добима (У јесен, У зиму, У пролеће, У лето), есеји су израз пишчеве замисли да још нерођеном детету остави неку врсту дневника, низ аутентичних тумачења појмова, који би требало да представљају увод (и увид) у видљиви, и не баш гостољубиви, свет.
Друга књига, У зиму, обухвата период од децембра до фебруара, три последња месеца стрпљивог ишчекивања новог члана породице. Док пише о предметима (новчићи, плишане животиње, чизме…), појавама (хладноћа, неред, зима, сметови…) или о сасвим личим доживљајима стварности (погребна поворка, тачка нестајања…), Кнаусгорово настојање да их растумачи детету лагано добија обрисе личне запитаности о њиховом крајњем исходишту и смислу. Писцу је немогуће да да јасне одговоре на ова питања, али у том трагању постаје свеснији себе, делом као мужа и оца, а делом као уметника који непрестано сумња.
Повремено духовита, прожета благом скандинавском меланхолијом, ова књига есеја, баш као и остала три тома, има одлике малог поетско-филозофског дела које је, наизглед, лако читати. Ипак, та привидна лакоћа стила прикрива егзистенцијалне тескобу, коју Кнаусгор очигледно и сам осећа и готово несвесно преноси на читаоца. Књиге се могу читати редом, али су независне једна од друге. Свака је целина за себе, кратак исечак из Кнаусгоров живота, у коме се огледају, сасвим сигурно, и делићи наших живота.
Препоруку написала: Ана Воштинић