Библиотекари препоручују

Користећи жанр аутобиографске фикције, Слободан Тишма је кроз причу о уметнику донео пуно о једном времену и околностима које су њега лично креирале као песника. Више од приче о самој уметности ово је прича о ономе ко ту уметност ствара.
У Животу песника се осим романа о уметнику могу уочити елементи социјалног романа (специфичан социјални еx-Ју миље), романа лика (одрастање и развој протагонисте), потом водич кроз новосадску авангардну сцену (догађаји у вези са трибином младих, комуном у Теслиној…) мини-водич класичне музике, елементи романа на путу (путовање по Југославији, обилазак села у Србији…) и др.
Посебност роману даје специфична нарација (Синоћ док ћу на телевизији гледати Фелинијев филм…) и релативизација идентитета (Данас ћу се звати Холден, Вилијам, или онај Селинџеров деран? Не, зваћу се Алан Вокер…) Такође, у роману су присутне и Тишмине језичке смицалице на које смо у његовој прози навикли (Урвидек уместо Ујвидек…)
У духу (анти)јунака, маргиналца, аутор сопствени књижевни лик гради кроз (само)иронични говор (Ако неко пише роман када је већ зашао у седамдесете године свога живота то је за жаљење, једноставно, није сазрео као личност, налази се у гадним проблемима; писати аутобиографију или дневник је врхунац охолости, сам врх индивидуалног лудила)
Такође, у роману постоји и измишљени или реални ривалитет са именом и делом Александра Тишме ( Поред њега, тј. поред његовог имена, ја као писац не постојим, иако се наше књижевности не могу никако успоредити; Погрешио сам што нисам узео Јаснино презиме Мањулов и тако избегао многе глупе ситуације због презимена Тишма које је било лиценцирано…)
Главни лик Живота песника обраћа пажњу на наизглед тривијалне детаље, интроспективан је, самоироничан, евоцира прошлост, слуша музику, бави се музиком, живи у урбаном миљеу, пропитује свој однос са оцем, девојкама, пријатељима и сл.
Снага ове аутобиографије је у побуни и индивидуализму. Живот песника треба читати као побуну против свега што није намењено вечности, против наметнутог оптимизма и прогреса. Такву врсту побуне могла је да оствари само једна оригинална и непоновљива песничка природа.
Слободан Тишма рођен у Старој Пазови 1946. године српски је писац и музичар. Оснивач новоталасних бендова Луна и Ла страда. Добитник је НИН-ове награде 2011. године за роман Бернардијева соба.

Препоруку написао А. Анђић