Роман „Ситнице које живот значе” (La tentazione di essere felici, 2015) свом аутору донео је највише успеха – у Италији је доживео 14 издања, преведен је на 17 језика и имао је филмску адаптацију (La tenerezza, 2017). Поглед на свет Чезареа Анунцијате, главног јунака романа, натопљен ја цинизмом, мрзовољом и џангризавошћу. Са друге стране, он у својим позним годинама покушава да пронађе нову животну радост, након што је по сопственим речима протраћио седамдесет и две године и сто једанаест дана, такорећи – цео дотадашњи живот. Управо у тој амбивалентности дубоко циничног човека који ипак покушава да ужива у свакодневним ситницама и успостави искрене односе са децом, комшијама, љубавницом, лежи тајна успеха овог дела код читалаца.
Двострукост је присутна и у језику и стилу романа, где се црни хумор и суморна баналност свакодневице преплићу са путеношћу и животном радошћу. Чезаре Анунцијата је наш савременик, живи у Напуљу, али је његов горко-слатки доживљај света универзалан за све људе, ликове романа можемо препознати у нама самима. Чезаре у једној од својих реминисценција каже: „ познато је да се човек брзо навикне на све оно у чему ужива (…). Али никад се нећемо навићи да живимо без онога за чим чезнемо.” Зато се прича завршава у истом тону, са отвореним питањем могу ли се уопште пронаћи испуњење и срећа, или је сам тај узалудни подухват једина извесност људског живота.
Лоренцо Мароне (Напуљ, 1974) је један од најпопуларнијих италијанских писаца данашњице. Пре но што се посветио писању, десет година се бавио адвокатуром. Објавио је десет књига, између осталог романе „Ситнице које живот значе” (Дерета, 2016), „Сутра ће можда остати” (Дерета, 2018), „Обичан момак” (Дерета, 2019) и „Све ће бити савршено” (Дерета, 2022). Од 2015. ради као колумниста листа La Repubblica Napoli. Живи у Напуљу са супругом и сином.
Одломак:
„Волим светлост облачног неба. Волим кад асфалт зарасте у траву. Волим врагослати осмех неког детета с Дауновим синдромом. Волим оне у којима нема горчине. Волим једну стару неугледну књижару. Волим онај тренутак што претходи пољупцу. Волим да посматрам здања у неком непознатом граду. Волим човека који достојанствено прати мајчин ковчег. Волим жене које уживају у храни. Волим да читам књигу у хладовини. Волим самотног гуштера који посматра обзорје. Волим оне што целим својим бићем верују у нешто. Волим ластавичје гнезда. Волим оне који и даље могу да занеме од дивљења. Волим мирис роштиља и зидиће који пружају уточоште летњим љубавима. Волим младе који се љубе на клупама и изгужване чаршаве после страствене ноћи. Волим зујање вентилатора у позадини. Волим да замишљам лице неке жене која ми је окренута леђима. Волим стогове сена на пољима покрај пута. Волим оне који још нису научили да се снађу у животу. И оне који умеју да питају. Волим осмех своје деце.
Волим оне који умеју да воле себе.
Ништа ми више не пада на памет, можда ми анестетик већ кружи венама. Боље би ми било да спавам, набрајање ћу наставити касније.
А, не, сетио сам се и последњег волим.
Волим оне који се сваког дана труде да буду срећни.”
(Лоренцо Мароне, „Ситнице које живот значе”, Београд: Дерета, 2016)
Препоруку написала Катарина Јаблановић