У роману „Јутро и вече“, норвешки нобеловац Јун Фосе кроз приводно једноставну причу о рибару Јоханесу и његовом сасвим обичном животу, промишља о дубоко комплексним, есенцијалним онтолошким питањима. Фосе, наиме, не плете причу бавећи се сложеном радњом, већ је усмерен на унутрашње човеково биће, те кроз, њему својствен лирски израз, говори о рођењу, смрти, љубави, вери, животу у опште узев.
Овај кратак роман чине свега два дела: Јутро, које јасно симболизује рођење, у овом случају рибара Јоханеса, и Вече, које упућује на залазак живота, и где пратимо старијег Јоханеса, сада већ пензионисаног рибара. Аутор у другом делу описује рутинске јутарње ритуале остарелог Јоханеса и његове унутрашње монологе у дану када се опрашта од овоземаљског постојања. Рибарев доживљај света овде постаје све мутнији, он меша садашњост и прошлост, опипљиво с оним што је у сновима, док му се кроз трепераву и замагљену свест прожимају јасна сећања на жену, њихову децу, пријатеља Петра, који га и прати на симболичном последњем путовању.
Фосе, дакле, у овој књизи спаја два супротна пола – рођење и смрт, а између њих поставља живот као једноставан, неизбежан циклус. Тако ни Јоханесова смрт није трагична, већ миран прелазак.
Овог норвешког нобеловца одређује особен манир у изразу. Он пише сажето и оштро, избегавајући велике описе, а користи се понављањем кључних речи и фраза, што не само да даје посебан ритам причи, већ и подсећа на неке учесталости у монотоном току живота.
Препоруку написала Тијана Качаревић