Увек сам желела да будем песма коју ће људи певати кад су тужни …записала је, пред крај свог живота, Мелина Меркури, легендарна атинска глумица и певачица, некрунисана грчка краљица коју су њени пријатељи звали жена ватра, жена светлост, жена сунце. Меркуријева је најпре велику популарност у Грчкој и свету стекла улогама у филмовима Стела и
Песник Дејан Алексић, уредник у издавачкој делатности краљевачке библиотеке, један је од овогодишњих добитника стипендије из Фонда Борислав Пекић, за драму (у настајању) Вина и пингвина. На церемонији доделе, у Београдском драмском позоришту, Алексић је, између осталог, рекао: – Својски бих се одупирао нечијем покушају да ме сврста у сујеверне; понајпре због тога што свако
Ових дана у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" објављена су још четири наслова. Реч је о песничким књигама Записи из подземног пролаза Рајка Лукача, Последња вечера Петра Милорадовића, Иза затворених очију Милована Марчетића и студији Освешћени заборав, иманентна поетика Бранка Миљковића Драгице С. Ивановић. Од овог кола
Јефимијин вез, престижна песничка награда коју додељује Културно-просветна заједница општине Трстеник, уручена је, крајем минуле недеље, Живораду Недељковићу, главном и одговорном уреднику издавачке делатности Народне библиотеке Стефан Првовенчани. Жири трстеничке манифестације Јефимијини дани одлучио је да награду додели Недељковићевој песничкој књизи Овај свет, овенчану и наградом Меша Селимовић. Примајући ово признање у порти манастира Љубостиње,
Под овим називом, у краљевачкој библиотеци, одржан је програм посвећен четрдесетпетогодишњем уметничком раду Мила Цвијовића – Неца, глумца Краљевачког позоришта. О његовим бројним улогама, а одиграо је око хиљаду представа, говориле су његове колеге и некадашњи управници краљевачког театра, Биљана Костантиновић и Миломир Недељковић. – Почела сам да глумим као деветогодишња девојчица и, ево, до
«Историја школе у једном месту је и историја тог места, јер је школа друга кућа, друга црква, друго позориште, зборно место у рату, гласачко у миру….само наша, а припада свима» рекао је у свом обраћању Ратко Драгићевић., песник и бивши ђак школе у Роћевићима. И други учесници у програму – Божидар Чорбић. Стојадин Ђогатовић, говорили
У библиотеци и ризници манастира Хиландара, српске царске лавре на Светој гори, налази се 1.100 рукописних књига, писаних на пергаменту (штављеној јарећој кожи), претежно у варијанти тзв. српске редакције старословенског језика. Ретки су манастири који поседују толики број царских повеља, владарских златопечатних була, хрисовуља, турских фермана… На полицама хиландарске библиотеке налази се педесетак хиљада књига.
– Нисам имао намеру својим сећањима ни дас завађам, ни да развађам. Само сам желео да оставим траг. Јер, овде се све тако брзо заборавља…Ако и јесам негде судио, чувао сам се да, где год је то могуће, не пресудим оштро, радостан због божје милости да нигде не будем егзекутор… Овако је о својој књизи
Први овогодишњи број нашег часописа Повеља, као и претходни, обилује прозним, песничким и есејистичким прилозима домаћих и страних аутора. У рубрици Прочеље налазе се прилози Милована Марчетића, Ненада Јовановића, Зорана М. Бундала, Раше Попова, Љиљане Дугалић…У Премошћењима су нова, преведена, остварења Анатолија Корољева, Хајнера Милера, Еве Липске, Тахира Абдала. Песников избор сачинио је Стеван Тонтић.
О делу филозофа Карла Густава Јунга, баш као и о Фројдовом, постоји мноштво неистина, полуистина и стереотипних схватања која отежавају његово разумевање. Постоји, међутим, битна разлика у искривљеној рецепцији Фројдове и Јунгове теорије. Док је Фројдово дело, у свести широке публике често изопачено и кривотворено, углавном жртва предрасуда, дотле је Јунгово упрошћено и искривљено, претежно
– Један савремени српски песник рекао је како наша земља има сијасет сјајних песника, али да њихова дела нема ко да чита. И краљевачка и чачанска библиотека, својим манифестацијама, показују да поезија у Србији, ипак, није у запећку, како се на први поглед чини. Заједнички вршимо мисију промоције поезије и песника, па нас, ево, и
Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националности сам Србин…Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем… Овом писаном изјавом, упућеној почетком новембра 1976. године САНУ, писац Мехмед Меша Селимовић одредио је себи место у српској књижевности,